Gh lirika nakon 1945. – Petar Tyran

PETAR TYRAN (1955.), Peter

AIDS

– ajde

– aj ne

– aj da

– joj da

– si, da

sida

(Österr. Lyrik – und kein Wort Deutsch, 1990, 94)

 

ZA MOJ HRVATSKI ROD …

“Za moj hrvatski rod,

ću živit, ću umrit …” [1]

si jačimo pri svakoj

nek mogućoj priliki.

Za moj hrvatski rod,

ću živit, ću umrit …

su prazne riči

u usti svih.

Za moj hrvatski rod,

ću živit, ću umrit …

si jaču uoči crkivanja

svojega roda.

Za moj hrvatski rod

ću živit, ću umrit …

Prestante farizeji,

u duši vam je

Hrvatstvo jur

davno pomrlo.

(Österr. Lyrik – und kein Wort Deutsch, 1990, 93)

TAMBURICA [2]

cincilin

cnicili

cinci

cin

sve je hin

kad već nisam

kad već nis’

kad već

kad i ka Krowod mea bin

(Österreichische Lyrik – und kein Wort Deutsch, 1990, 92)

NEOPHODNOST

Morao

sam postati

ptićem

da

spasim

svoje

slavuje.

(Ptići i slavuji / Hawks and Nightingales, 1983, 146)


[1] Poznata pjesma Mate Meršića Miloradića, najvećega pjesnika gradišćanskih Hrvata. Postala je i himna Gradišćanskih Hrvata (Hrvat mi je otac).

[2] Tamburica Pajngrt ovih dana slavi 90 godina osnovanja prve tamburaške grupe u Gradišću/Burgenlandu u Austriji (90 ljet tamburica u Gradišću, 13.-15.9.2013.)

Gh lirika nakon 1945. – Andi Novosel

ANDI NOVOSEL (1948.), Andreas

“KOLIKO SMO, TOLIKO SMO”

 dobri MADJARI smo bili

postali smo vjerni

AUSTRIJANCI

do dana današnjega ostali su naši

pastiri LOJALCI na LANCI

DOBRI hrabri NACISTI

superGERMANSKI

su bili naši krobotski fireri

pred 50timi ljeti

sigurno, kasnije smo nastali

seriozni DEMOKRATI

sve je moguće!

naši KROBOTI nastali su SOCIJALISTI

a uvijek su bili vjerni

KATOLIČANI

i NARODNJAKI

ČUVALI smo hrdjave KONZERVE

naše kulture

koliko smo POTOMCI

toliko ćemo ostat NAIVCI

(Pohota, 1944, 65)

HIPOTEKA

ukrali smo        zemlji     zemlju

prirodi     prirodu

živini       živinu

ukrali smo        ditetu     dite

ženi        ženu

mužu      muža

človiku    človika

tebi          tebe

meni        mene

plačemo, plaćamo, plačemo…!

kako dugo, da još krademo?

(Pohota, 1994, 49)

 

STARI OTAC

stari otac

i stara mat

govorili ste

tri jezike

otac i mati

govoru još

dva jezike –

hrvatskoga samo

podmuče i tiho

kćerka i sin

govoru samo

jedan jezik

državni nimški jezik!

to je napredak

su rekli naši

političari

i njeve poslovodje

(Pohota, 1994, 66)

ŠIT

tako dugo dokle se samo od “našega lipoga jezika”

i druge dragocijenosti naše kulture

pominamo

i tako dugo dokle ne potribujemo

s “našim lipim jezikom”

pred sudom i uredom

pred žandari i carinari

na općini i na

financijskom uredu

naše človičje i demokratsko pravo

tako dugo dokle je ne potribujemo

nismo vjerodostojni pred “našim lipim” krobodskim

jezikom

tako dugo ostajemo plašljivo plišivo strašilo

na pusti lapti

cundravo, šejavo, glupo i turobno

na ko se svaka ptica sere

ko vjetar drma

godina, snig i mraz pokriva

tako dugo dokle čuvarnica, osnovna škola

i bar ka druga kurva zabuši pred našim jezikim

nam vrata

tako dugo ne postoji

človičje pravo na ono što človikom človika načinja

tako dugo biramo obećanja političarov

i se sami vkanjujemo

tako dugo ne znamo što smo i da smo!

sveta nam je austrija i pusta paša naša

pre sveto nam je človičje pravo a to ne

samo kod svete maše

(Pohota, 1994, 67)

Gh lirika nakon 1945. – Doroteja Zeichmann-Lipković

DOROTEJA ZEICHMANN – LIPKOVIĆ (1957.), Dorothea/Lipkovich

MOJ LJUBLJENI

jedna rič mi se rastalja va usti

a ta rič si ti

leži mi na jeziku

kot jedan slatki cukrić

čiji ukus se još nije spronašao

najlipša rič na svitu to je tvoje ime

ti si najnježniji

gladiš me kot nijedan drugi

pred tobom izostanu sve moje mrske riči

stisne mi se srce ili čriva

na telefonu i kad ti u oči gledam

za nijednoga drogoga toliko aldovov ne doprimim

kot za tebe

zvana za mene samu

hlepim za tobom

ali ne samo zato kad jur dugo nisam držala

muža u ruka

ne

ti si jedan čisto specijalan med svimi drugimi

u masi muži si ti velika iznimka

šuljaš tr šmuljaš mi se va moji možini

da se ne morem učit

koncentracija je vriti

oprosti ali ti ne moreš zato ništ’

kriva sam ja

ja sam ta ka te ljubi

ka te ne kani i ne more zabit

čudim se odakle ovo strpljenje zamem

čuješ

ljubim te već nek bar ča na svitu

i samovoljno te nikako neću ostavit

ako mi pak ljubav prema tebi

skrsne iz moji očiju ušiju nosa jezika

i ako ruke već ne budu kanile

da se protegnu za tobom

onda ja zato ništ’ ne morem

ja te ljubim

(Keine Erinnerungen mehr / Nema uspomena, 1994, 83-85)

NEMA USPOMENA

kad je još divičica bila

hotila je imati ditinstvo za sobom

kad je prvi put zaljubljena bila

mislila je svit je osvojila

kad je ženom i majkom postala

mislila je da je razumila

kad je došao boj

nije to mogla vjerovati

kad su muža i dicu razčihnule granate

mislila je da neće bol izdržati

kad su ju silovali

hotila je samo umriti

pak su joj jačili

pjesmu nje predocev

svaka žena koja je poštena

kad ustarne

nema uspomena

(Keine Erinnerungen mehr / Nema uspomena 1994, 127)

KOD NAS NA SELU

kod nas na selu

je jako lipo

ptice si jaču

a kitice cvatu

kod nas na selu

je jako lipo

gospodini prodikuju

a ljudi poslušaju

kod nas na selu

je jako lipo

tijela djelaju

a duše umiraju

mi smo

jačujuć

cvatuć

prodikujuć

poslušan

narod

ča još nije umrlo

djela dalje

(Keine Erinnerungen mehr / Nema uspomena, 1994, 115)

LJUBOMORNOST

nij’ na svitu gorje stvari

neg’ je ljubomornost

važiga gasi

samo j’ zlotvornost

stvara diboko u srcu

bol neizmjernu

prokleta budi žena

ka se njemu smije

prokleta budem ja

da mi srce grije

postala bi ne – znam ča

ako ko i viška

da ga samo ljubit znam

njemu samo nježna sam

neka luta

vrag ga nosi

ja ću svenek biti ja

morat će on spoznati

da ga samo ljubim ja

(Keine Erinnerungen mehr / Nema uspomena, 1994, 89)

Gh lirika nakon 1945. – Evald Höld

EVALD HÖLD (1954.), Ewald

MALI SMO

Mali smo

bojažljivi i šutljivi,

zamukli smo –

skoro – kad

diboko u našem srcu

još grije žeravka

naše duše.

Bilo je tvrdo,

dobro grabrovo drivo,

goreće u plamenu

našega žitka.

Onoga žitka, ki nam vrijedi.

Vrnite nam cipaljke,

te dobre, tvrde,

da još jednoč

zagori naš oganj,

da najzad dobijemo,

poniznost gorućega Bića.

(Ptići i slavuji / Hawks and Nightingales, 1983, 104)

ZADNJI ŠKADNJI

Kad zadnje škadnje

iz očiju zgubim

sam na putu.

Čini mi se,

da odlazim od jednog

gnjazda u vjetar,

kot lastavice na putu

kad se bojim zime.

Pre daleko sam

odletio mojimi misli.

Bolilo me je,

kad sam na granici stao

i prestupio mejnik.

Preusku medju,

ostavio sam.

Išćem put

koga starci naši

nisu našli,

i ćutim se sam,

ali kot zviranjak,

životni, pun moći.

(Ptići i slavuji / Hawks and Nightingales, 1983, 94)

Gh lirika nakon 1945. – Šandor Horvat

ŠANDOR HORVAT (1959.), Horváth/Sándor

STARI ZDENAC (vujcu)

zdenac ti je stari

čeripna poculjica mu koruni dvor

kod varkada

i kameni se svitu u njem

dokle je svilna mahovina ne zaplete zeleno

na plehenoj kanti se škuri lanac ljulja

a kad ti ruka kolombita boncljin

i iz kante cukne kod zrcalo voda

već ti ni ona ista

zam si u šake i će te okripit

ali pero si žedju otiši

zdenčena voda ni već voda

ljudi su

živu kod ljudi

vodu si otrovali u zdencu

ki ti je stari

putnika mami

ali zaman

kapljice ti gut nete ofriškat

a ti ju nek išćeš

vodu hladnu zdenčenu

da bude kod i varkada

sanjal si za nju čuda lita

i sad si ovde

zdenac ti je stari

(Hrvatski kalendar, 1993, 67)

Gh lirika nakon 1945. – Timea Horvath

TIMEA HORVAT (1967.), Horváth

GLASNO, GLASNIJE

Uvijek kad si daleko

pobijedi me nemogućnost

svalim se na postelju

i tražim stara vremena.

Nespretnim pokretom

zagrlim k sebi tvoj vid.

Govorim izvan sebe

i razbjesnim se –

kad ne odgovoriš.

Kako da te zovem?

Nisi tu, a trebalo bi

glasno vikati da dođes!

19. 2. 1989.

(Hrvatski glasnik, Tjednik Hrvata u Mađarskoj, god. 3, broj 18, 6. svibnja 1993., 6)

Glasno, glasnije

Gh lirika nakon 1945. – Fred Hergović

FRED HERGOVIĆ (1960.), Alfred/Hergovich

MOLITVICA

frici naš

ki si štikaproni

pusti kraljevstvo tvoje

budi bolje doma

ar se vidimo va pakli a ne na nebi

izjavu svakidanju drž si danas

i otpusti nam jezik naš

kot i mi otpušćamo bedavosti tvoje

i ne zapeljaj nas u asimilaciju

nego oslobodi nas od zla

amen

(Staubsaugen. Pjesme – Gedichte, 1988, 93)

Štikapron=Steinbrunnn

 

molitvica

sociji naši

ki ste u gradišću

pustite kraljevstvo vaše

svetite ime naše zajednice

radje bi se vidili u Savjetu

a ne na skupnom stolu

izjavu svakidanju skorigirajte

i nute nas bolje kopirati

kot i mi išćemo ideje od vas

i ne zapeljajte nas u svadju s društvi

nego oslobodite nas od našega tera

amen

(izvor: Hrvatske novine, 5/1989, 4; dobila je prvu nagradu naticanja “Za DZ – protiv Prezidija”)

Gradišće=Burgenland, pokrajina, savezna zemlja na istoku Austrije

nu te>nute (nu, numo, nute)

HRVATSKA MRTVA PRIRODA (U OSAM KIPI):

5. VRLINE

poslušnost

poniznost

pobožnost

poštenost

marljivost

urednost

šparnost

zahvalnost

vjernost

aldovnost

duševna snaga

svist

vjera

rodoljublje

(Staubsaugen …, 1988, 116)

NA SELU:

6. NAPREDAK

ceste asfaltirane

vrti betonirani

potoki regulirani

sela kanalizirana

domi elektrificirani

život reglementiran

dica kondicionirana

misli uniformirane

djelo mehanizirano

pratež sintetizirana

srca cementirana

mliko pasterizirano

krv centrifugirana

mi motorizirani

dugi kumulirani

napredak je internacionalan

(Staubsaugen. Pjesme – Gedichte, 1988, 103)

Gh lirika nakon 1945. – Herbert Gassner

HERBERT GASSNER (1955.)

MAJAKOVSKI

dokle

je još na ovoj zemlji

ljudi

prez kruha u trbuhu

prez krova nad glavom

prez knjige u ruki

dokle

gazu grube čizme slabjega

neka grmi i grmi

tvoj bubanj

Majakovski!

upravo danas

već nego ikada

ta tvoja rič još je živa

danas

kada se već ne možeš braniti

buntovno i gnjevno

kako si samo ti znao

ta tvoja pjesma

prenosi se

kot i trudnoća

od zemlje do zemlje

 

čuj,

u mraku zopet psi zavijaju

 

budi se i budi vihor!                     (Ledolomac, 1984, 70)

original: MAJAKOWSKI

 

GLAVA

glava je znanje

glava je moć

glava je obična konzerva

na njoj etiketa

u njoj svašta                      (Ledolomac, 1984, 52)

 

ČEMU NAM GRANICE?

čemu nam granice

krvave neizdržljive

neizdržljivo krvave?

 

čemu nam himne

dosadne proklete

prokleto dosadne?

 

čemu nam gužve

strašne neopisive

neopisivo strašne?

 

svemir je širok, svemir nas zove

čekaju nas nova otkrića, nepoznate galaksije

čeka nas

jedna druga stvarnost

 

čemu nam gužve, himne i granice

u svemiru neizmjernom?

(Ledolomac, 1984, 17)

 

VUKODLAK

idem kud me noge peljaju

zatvori li se nebo, zatrese li se zemlja –

imam čelične živce, divno sam biće

šibam po svemu s čim se ne slažem

neobazirući se ni livi ni desno

služim se prezkrajnom grubošću

ubijam izgovarajući se pokušajem bijega

ostavljam samo lokve zgrušane krvi

skidam Bogorodicu sa nebesa

Bože, Bože, ako jesi, gdje si?

u mom tijelu razvijaju se protudržavni virusi

uvijek nalazim pogodno tlo

ne dilim moj uspjeh ni s kim

 

oni su stalno govorili da sam ja kriv

mislim da smo bili krivi svi pomalo

(Ledolomac, 1984, 74)

 

PJESMA PANOVA

šuma je moj hram i trava postelja moja

i na brdu i v dolini

ja sam odanle otkle je i moja srića

postojim

zovi me kako god hoćeš

kud okom gledam –

zlatno se polje stere

teče mliko i sladjani med

amo k meni, ljubavi žajni!

prokockao sam imanje

briga mene sudnji dan

bog sam za sladokusce

(Ledolomac, 1984, 75)

 

VAMPIR

kad se spušta mrak

krenem na lov

pod črnim plašćem noći

silnim zamahom

kosim sve pred sobom

potegnem poplašenu žrtvu na tanak led

na čelo joj lipim svakojake etikete, na usta flaster

u vrat zabijam moje oštre zube

ne biram udarce ni izraze

pljuvam i psujem

kot da je svaka rič žuču natopljena

milost ne poznajem niti priznajem

ni djelić krivice ne uzimam na sebe

ne muči me savjest

izgledam kot i prije –

blijed u obrazu

 

letim

brže od ptice brže od vjetra brže od strijele

lak poput pera

za mnom su tragale sve obavještajne službe svita

preživio sam sva nasilja mašta ljudska može izmisliti

sve sam pute pretrčao

lovce ljute zavarao

svakom metku podsmih dao

ne dam se uhvatiti

ni za glavu ni za rep

slavni prvak sam u skakanju i u skrivanju

 

pripadam višoj rasi

lov na človika

za mene nij neki staromodni viteški turnir –

ako ki želji, jamči mu se anonimnost

 

ja od tebe kanim

samo tvoj skalp, tvoju krv

i tvoje oči

 

jednoga dana

ću i po tebe doći …              (Ledolomac, 1994, 66 – 67)

Gh lirika nakon 1945 – Jurica Čenar

JURICA ČENAR (1956.), Csenar

ŠKOLJKA

sunce

se odbija

od

črljeno

črne

tvrdjave

začara

razveseli

inspirira

ali

ostane

tvrdjava

tvrdjava

čar

veselja

tuge

života

u tvrdjavi          (Misi misli, 1983, 39)

ISPIT

učit

mučit

pečat           (Misi misli, 1983, 9)

MISI MISLI

misi

misi

misli

misene misli

misene

misenimi misli

misli

misene misenimi misli

mišljenje

misena misao

misena misenimi misli

misene misenimi misli

misi

misi

misi misli

i

misli

misiš misli          (Misi misli, 1983, 61)

TELE

televizor

televizorirat

televizionirat

televizionizirat

televideokamerirat

telekomuniciracionirat

telekomplicirativirat

telepolitizacionirat

telefonigedirat

teleglocirat

televiziorirat

tele

vizirat          (Misi misli, 1983, 65)

LJUDEVIT GAJ

špajskarta

špek

štrudla

šamrola

špricer

šrafciger

itd

itd

ljudevit gaj

smiluj im se          (Misi misli, 1983, 79)

PRAZNIKI

prazne table

prazne škamlje

prazni razredi

prazne škole

nikoga nij

prazniki          (Mi svi, 1992, 13)

DOMOVINA

domovina

dom vina          (Mi svi, 1992, 20)

 

ASFALT

asfalt na cesti

asfalt na trotoari

asfalt u dvori

asfalt u pivnici

asfalt med lapti

asfalt med vinogradi

asfalt

asfalt

a sfalit

kad će

sfalit

asfalt         (Mi svi, 1992, 22)

BORBA

dan

za danom

borba

cijeli žitak

borba

za

najosnovnijim

samorazumljivim

borba

zbog

krivoga jezika

u krivoj zemlji         (Mi svi, 1992, 78)

HRVATI SE

hrvat

se hrva

s hrvatom

za

hrvatstvo

hrvaju se

ki je

hrvatiji         (Mi svi, 1992, 79)

U MUZEJU

stojim

stojim u muzeju

prezaran

prezaran

sam došao

nekoliko stoljeć

prezaran

samo

za probu

stojim

stojim u muzeju

dobrovoljno        (Mi svi, 1992, 92)

Gh lirika nakon 1945. – Matilda Bölč

MATILDA BÖLCS (1949.), Bölč/Belč

IDEMO PRIK …

Išli su naši na Štajere

miesto škole

suhi konjić je dosukal do Kiršlaga

Oni natezali gladne vrate

prik brigov čekali

čudo i spasenje

a dostali pladanj černe supe

da bi bosi veselije pasli krave

Nedilju su se pak dovlikli

Svetoj Mariji i zahvalili

na zasluženim šoljinam i prateži

Idu naši prik

brat djagode i tergat grojze

Stolećima tako puzimo

po zemlji esterajskoj

Sad nam rižu vlaku na granici

a mi ćemo se opet riedit prik

aš nismo mi Ugri nismo nit Hervati

neg duše

kie se kupuju á la ruski

kie ćedu i mertve plaznit

prik … va Esteraj

(Jantarska ciesta, 1992, 45)

NA JANTARSKOJ CIESTI

Na jantarskoj ciesti

Rodjeni moradu poviezat

Sambotiel s Kisegom,

Kiseg z Židanom. Hervata

Pomirit ziz Nimcon,

Nimca z Ugron. Vidit

Sakoga i onda kad nije

Nigdor ne vidi. Ča bi oš

Morali, ča bi oš mogli

Da in se istina koč-toč

Udili. Da moru bit svoji.

(Jantarska ciesta, 1992, 53)

MED JEZIKI

Bogat si, velu.

Imaš već jezikov.

Ideš z ednoga va drugi.

Senek si na putu.

Pervi ti zaprie vrata

pred noson, a drugi

te švizne po herbatu.

(Jantarska ciesta, 1992, 55)

VA ŠPITALJI

“Va hiži betežnika

se zlato berie.”

Sidiš

na zamuckanoj

bieloj plakti

Umira

edan suhi človik

Zam si

čerišnju ziel si je

Nisu ga

došli pogledat

Mierkaj

kad van budeš išal

Stolac

verzi na miesto

(Jantarska ciesta, 1992, 56)

NAIVA

Ako bi si ljudi svita

svoje znanje skupa dali,

ne bi bilo betegov, gladi.

Pitaj neg ednoga,

ča će ti reć?

Moje znanje,

moj žiep.

Daj mi tvoje,

zašit ću si

veći žiep.

(Jantarska ciesta, 1992, 59)

%d blogeri kao ovaj: