Mate Šinković – Na sajmu

Mate Šinković

Na sajmu

Bio sam na sajmu nezdavno,

ne kupovat, velim vam ravno:

Da vidi človik svit i ljude,

ubajao sam vam je svakude,

zgora, zdola, na pravo i livo;

v ruki držao sam va staklu pivo.

Otprem oči, gledam simo-tamo.

Na sajmi se počne cirkus rano!

Od vikanja gluhnut ćedu uši,

a prez pinez ćedu te i vuši.

Ćuti, oči želju vidit svega,

od šatorov, do leda i meda.

Jedni bižu, kažu – lažu, piju,

pineze lako va blato siju.

Ruke lamlju, viču liciterat;

lako je njim dobar žitak ferat.

Tužno j‘, da je sajam i naš žitak;

Noj vrimena, tako nam je kratak.

Žitak nam je velik sajam svim.

Vridno nam je? ‘Nako smo nek dim!

Prodaju se tako jedni druge,

na vom žitka sajmu smo svi sluge.

Splinjiju nam duše dobre ćuti;

Ako ne, ko davu te va kuti.

Sve si prodaj, liciteraj dalje,

samo srce ne ponudjaj; kad je mjera

ovo, s kom miriš poštenje;

ovo j’ tebi-meni pohvalenje.

Nij za prodat srce, ljubav mlada;

budi na nje svenek ti gizdava!

Ne prosi se na ta kola gori,

ka te rivaju svom silum doli.

Lipota j’ nek jedan mali hipac,

na zadnje ćeš si bit samo krivac!

Sajam je, ča vidiš, ino ljudi –

vjerna, čvrsta svenek sama budi!

Neka gledat nikad mošnju, pinez,

srca čista ćut svega će ti donest.

Neka se dat va ruke kufarom;

Dobro ćedu platiti, ali svim zlom!

Neka zabit, da te žitak sajam,

ništ nij vridno, ča se daje zaman!

Pjesništvo Gradišćanskih Hrvata, HAK, Beč, 1977, 142-143.

Mate Šinković – Gdo će krmit? (Seoska epizoda)

Mate Šinković

Gdo će krmit? (Seoska epizoda)

Tetac Štefe, dobar gospodar.

Štale pune kažu mu dar:

Krave, konji i ta koza –

Sirotici velu „Boza“ – .

Po nedilje dojde tuga:

„Gdo će krmit?“ – svaki pita.

Trimi sini, tetac Štefe,

Krmit rado nigdor ne će.

„A zač ima kovač klišće?“ –

Veli otac, sine išće;

Ar ki je danas na redu,

Neka da i blagu mjeru!…

Mladi Štefe „selo“ hodi,

Najstariji je po dobi;

Svoga reda ne će pušćat,

Dâ on blagu svenek kušat.

Ali ti dva, Ferda, Mate,

Broju se med kalafate;

V dobi nikad su kod vola,

Ali prvi su kod stola…

Lopta im je sve na svitu;

Ne krma za konje, biku.

Krmit pojt im nij va peti,

Dobrijaki su, ne sveti!

Veli Ferda: „Ti poj, Mate!

Ti si mladji, to je za te;

Da ne dojde otac po nas,

Onda radosti je konac!“

„Ti si starji, red je na te!“ –

Odgovori nujno Mate,

Plemenito sve otkrije,

Hudobno se pri tom smije.

„Ćemo još počekat malo,

Morebit gre otac v štalu?“ –

Mislu v sebi: „Još je lazno!

Želudac ne gluši prazno!“

Polako se i zaškuri.

I u kasnoj noćnoj uri

Znadu, da su zakrivili:

Krmit nigdo nisu bili.

Otac kara obadvime:

„Vi ste, znate, vražje sime!“…

Glavu pokorno obisu,

Znadu, riči krive nisu.

Majke ljubav, majke srce,

Zakriva pred ocem sine.

Kad su sami, je pak kudi:

„Mate, Ferda, sram vas budi!

Od nedilje do nedilje,

„Ki će krmit?“ jačka ide;

A blago mora ča žerat,

A ne praznu kožu derati!“

Istina je, Ferdi, Mate,

Svaki človik, kako znate,

Ima na svitu dužnosti,

A to jur va mladosti!

Brzo minu madi časi,

Nekate bit prazni klasi!

Pjesništvo Gradišćanskih Hrvata, HAK, Beč, 1977, 143-145.

%d blogeri kao ovaj: