Ljudevit Škrapić – Materinski jezik

MOJOJ GRADIŠĆANSKOJ BRAĆI

Materinski jezik

Povi mi, brate, istinu trizno:

zviranjak iskat je li još vridno?

Shorat, zasijat stare parage,

očistit riči prašne, hrđave.

Je li naš jezik na smrt osuđen?

Ali človik je grišan, pobluđen

koji si rič s ust matere zabi,

ki ju sramuje, zataji, kvari?

Gdo si jezik – svoje – za ništ cini,

otkud je segurnost da ‘vo čini?!

Ki materinsku rič ne poštuje,

mater, oca, narod kara, psuje!

Vridnost je – velu – česa je malo,

što je krez veke stalno opstalo.

Biser dragi je još na dnu morja,

gori donest ga ronilac mora,

koga tajna ćut i želja goni

da se v dibinu sto put zaroni

pod vodu – plavu kot modri kamen –

kad si pogibel zame na ramen.

Kad nas je iz doma Turak odgnal,

skupno imanje je jezik ostal:

očuvan, shranjen, našoj skupčini,

jur već sto lit u ‘voj domovini.

 

Mnogo krat zahićen, al‘ živ i zdrav,

a malovernim – tako reč – mrtav.

Na njevom ‘ziku – jedva ga čuješ –

i misto njih ga tiho žaluješ.

 

Poglej križe po susidskih seli:

kolikimi su jezik raspeli?!

Kot zrnje po putu, trag vutlih vrič,

imena svidoču zgubljenu rič.

 

Nemarnost drugih zašto te boli?

Al‘ doma, znan, tvoja hiža gori?

Naopak zvoniš; što je, oganj, potop?

Potok obljiva urodnju, otok?

 

Ni kasno još, bori se, ne zdvoji!

Uči jezike, svojega goji!

Zgubit ga slobodno, al‘ ponovit:

‘vo pitanje moraš odgovorit!

Ljudevit Škrapić, Droptine, 1988, 31-32.

hrđave=hrdjave

osuđen=osudjen

pobluđen= pobludjen

mnogo krat= mnogokrat

zahičen>zahićen

tako reč>takoreć

paraga-parlog (Brachfeld, Brache)

vutal-šupljikav, rupčast

vriča>vrića

urodnja-rod