Ljubica Čenar – Slapi

Ljubica Čenar

Slapi

Slapi se dotaknu horizonta, a u daljini zagluši jačka…

zvuki jačke se zgubu u čežnji za zdavno minulim vrimenom.

Sastanak, ki se je rodio u sanji.

Srce, bijuć u taktu ufanja – oči gledaju u daljinu oceana.

Čamac mirno plovi u dibokotamnoj vodi,

a sunce molja svoj obraz na smireno morje.

Mirno je nastalo.

Žar dana se zatapa u morju i tisuć trenutkov se raspukne, kad se današnjica

pretvori u jučer. Nje iskrice kinču nebo, ko se zamara u tamne tajne.

Čamac, na kom počivaju moje sanje, lebdi na meki, tihi slapi mojega svita.

Zatvaram moje oči i spajam se s blistajućom lipotom oceana.

I nastanem jedno s morjem…

Kalendar Gradišće 2021, 129.

Ingrid Klemenčić – Koruna…

Ingrid Klemenčić

Koruna…

S licem prema narodu…

Čežnjom u boljem zdravlju…

Dajemo čast Augustinu Blazoviću…

Teško i strahom živimo svakidašnjicu…

Znatiželjom čitamo neku novu štoricu…

Dan i noć molimo zahvalnu molitvicu…

Koronaknjiževnost nam budja snagu…

U svakom hipcu išćemo novu nadu…

Na kraju dajemo čast svakomu jubilaru…

Preostaje nam da ne izgubimo našu vjeru…

Blažena Divica Marija posluša svaku molitvu…

Sveti Rokuš nas čvrsti u izgubljenom zdravlju…

Povijest nas povezuje s mračnom prošlošću…

Zbog nekrivičnih ki su preživili deportaciju…

Za ta teška ljeta već nijedan ne nudja korekciju…

Dica i učitelji u škola doživu novu metodu…

Moraju primiti zbog korone online nastavu…

I tako u sigurnom preživiti neočekivanu pandemiju…

Kalendar Gradišće 2021, 30.

koronaknjiževnost, koruna književnosti…

Ingrid Klemenčić – Lipota prirode…

Ingrid Klemenčić

Lipota prirode…

Sunčani traki u oblake zatrpani…

Vinogradi u svakorjačke farbe podani…

Jesenski dani u škuri oblaki zafuljani…

Na svoj red čekaju mrzli zimski dani…

U isčekanju i aldovnom Božića začarani…

Lipi dičji spominki pod bijeli snig sranjeni…

Vazam nas poziva u šareni vrt protulićni…

Obuzme na lipi, mladi cvijet čudesni…

U prirodu na sprivlači sadovnik mirisni…

Dani prez djela u zrcalu morja začarani…

Trenutki odmora u pradomovini zlata vridni…

Srce nam ljubavlju obuzmu doživljaji ljetni…

Kalendar Gradišće 2020, 30.

shraniti, shranjen

iščekanje

Anton Leopold – Jutro

Anton Leopold

Jutro

Na brižiću zgora,

Sidi žarka zora,

Rano, jur zaran

Zbudja novi dan.

Jedan bijeli blisak,

Jedva čujni vrisak,

Onda ptičic pjev,

Kad se zbudje dnev.

Sunce kot košarka

I črepulja žarka,

Kot gorući panj,

Demonski oganj.

Jutro kot divojka,

Cvjetić iz pupoljka,

Riva san na stran,

Donese nam dan.

Kot jabuka friška

Spušća se iz briška

U zelenu dol,

Na prostrti stol.

Zbudjaju se ljudi,

Dan im novo nudi,

I kot gibljiv trak

Širi se žitak.

Kalendar Gradišće 2020, 189.

Djuro Slijepčević – pjesnik iz Bandola

Djuro Slijepčević

Pendler iz Vlahije

Na kraju tajedna

Obično petak

U hiža Vlahov

Je kot na svetak

Svud svitlo gori

Zimska je noć

S Beča pendleri

Domom ćedu doć

Radost u hiža

Vlaha Hrvata

Čeka se sin

Muž, dice tata

Trudan od djela

U mrzlom blatnom

Veselje j’za Božić

Dojti domom

Jezuš je dare

Poslao po tati

Vesela dica

Žena i mati

Vlahi Hrvati

Srića vas prati

Pošteni brati

Dobri otac mati

Mir i blagoslov

Vlahu Hrvatu

Svi to željimo

Svojemu bratu

Kalendar Gradišće, 1994, 172.

jesen

stigla jesen

i s njom izmaglice

vidjaju se prve

mrazove sestrice

breza žuti

kruška se crveni

hrast bakreni

orah pada

znaci su jeseni

po neki oblačić

nebo nam zamuti

stigla jesen

svuda lišće žuti

vjetar lišće

pod vrata zameće

uspavljiva zadnje

listopadsko cvijeće

Kalendar Gradišće, 1989, 203.

črljeni (crveni), orih (orah), svagde (svuda)

cvjeće>cvijeće

Želim da

želim da:

sunce sve jednako grije

gladnih i žednih nije

bolest nestane za uvijek

zdrav bude bolestan čovjek

djeca velikog trbuha

imadu obilje vode i kruha

da nema ratnih strahota

agresora košta života

slijepi odmah progledaju

da vide svi što oči imaju

lopovi postanu pošteni

poštenje ne živi u sjeni

Kalendar Gradišće, 1990, 126.

žajnih (žednih), skrsne človik (nestane čovjek), dica (djeca), nih bojnih strahoć (nema ratnih strahoća), slipi (slijepi),  ki oči imaju (što oči imaju), tolovaji (lopovi), sinju (sjeni)

uvjek>uvijek

Pjesme je mailom pred kratkim poslao Franjo Ostović, rodom iz Bandola, stanuje s familijom već 40 godina u Glasingu (sliši Novom Gradu).

Pjesnik ki u svoji pjesma tematizira svoju novu domovinu Vlahiju je Djuro Slijepčević (rodjen je 22. 04. 1928. u Moroviću/Hrvatska, 1969. došao je u Austriju i bio je oženjen u Bandolu, umro je pred par ljet u staračkom domu u Pinkovcu).

Izdao je dvi knjige s pjesmami:

Sjećanje je sve što ostaje, 1988. i Zora protiv zaborava, 1994. Nekoliko pjesam objelodanjeno je u Gradišće kalendaru i u Panonskoj liriki.

Izbor: FO (tri pjesme ĐS)

napomena: Đuro/Djuro/Djura

Franjo Ostović – Teta Džula iz Rupišća

Kalendar Gradišće 2019, 76-78. HŠtD. Željezno.

Ponovno na ovome mjestu publiciramo doprinos gospodina Ostovića, rodom iz Bandola. Odletimo na ovaj način u taj prekrasan jug naše zemlje. IR

Teta Džula iz Rupišća

„Odvezi se biciklom u Rupišče, Džuli sam ščistila kokoš, moraš ju joj odnest’!“

S ovimi riči me je majka prosila da joj ispunim želju, ka ali mene nije oduševila. Vozio sam se biciklom vrlo rado, ali ne u Rupišće teti Džuli. Ne znam zašto, morebit sam se je malo bojao ili znamda se sramovao. Teta Džula je naime bila Romkinja kot se danas veli. Stanovala je na samom početku sela Rupišća blizu cimitora. Ovde je prije tako mi je moj otac povidao bilo romsko naselje, kot i na samom kraju sela. Dokle je Džula bila jedina ka je preživila strahotu Trećega Rajha, je na drugoj strani sela stanovao jedan romski hižni par prez dice imenom Horvath, Francl i Micl. On je bio poznat po cijeloj okolici pod nadimkom Supi. I ovim smo imali veze, ar su nam na početku jeseni mogli pomagati pri branju krumpirov. Za njevu pomoć mogli su dostati krumpirov i drugoga povrća za kuhinjsku potrebu cijeloga ljeta. Micl je marljivo i šikano vršila svoj posao, brati i hitati ove „krupedle“, kako je nazivamo u Bandolu, odvisno od njeve veličine u veliku odnosno malu košaru. Francla je njegov dosta veliki trbuh malo kočio pri djelu. On je volio nositi i isprazniti pune košare na prikolicu. Micl je milovala svaku živinu i nije dozvoljavala da se ubije kakov kebar, mušica ili znamda žaba ili miš. Kad su nam mogli otežavati komari posao (u Bandolu velimo sunjoki), mogla je zaprositi nje muža da povliće na cigari ku je stalno imao u usti. Meni se je to vidilo, ar je bilo smišno kad je mogla na nimškom jeziku reć: „Franz, ziag aun bei deiner Zigar!“ Ončas se je naime kumaj upotribljavao nimški jezik u selu i naučili smo se ga zvećega u školi.

Rupišće s dobro 100 stanovnikov trpilo je već ončas od asimilacije. Sjećam se da su dica moje starosti, s kimi smo mogli biti skupa na uri mladoga roja u bandolskoj školi, već onda volila se pominati po nimšku nego po hrvatsku. Mora se znati da Rupišće naime kot i Podgorje sliši fari Bandol. Naš ondašnji farnik dr. Karall je ove ure kot i predavanja za mladinu uvijek držao na hrvatskom i se tako suprotstavljao procesu ponimčarenja, ki je danas nažalost, barem što se tiče neke kraje Vlahije, skoro završen. Da su neki, ali ne nek Rupištanci nego i drugi, imali i vjerojatno još imaju probleme sa svim što nije nimško nam, posvidoči navodna izreka jednoga muža u seoskoj krčmi po smrti spomenutoga Francla, da tribaju svečevati jer je selo sad „čisto od Ciganov“. Ufam se da se neće sličnoga dogoditi, kad premine zadnji Hrvat/zadnja Hrvatica. Asimilatorski proces u Rupišću je sigurno ubrzavala škola sela, kade su se jur u medjubojnom vrimenu ciljano zapošljavali nimški učitelji. Ovde se mora spomenuti uticaj nimškoga školskoga društva „Deutscher Schulverein Südmark“, ko je financijski podupiralo pred svim škole u mali hrvatski seli južnoga Gradišća kot u Rupišću. Uticaj ovoga društva i posljedice za hrvatstvo tribalo bi se točno istraživati. Zarad istine moram reći, da se je po boju direktor Marlović iz Vincjeta u vrimenu svojega službovanja vrlo trudio s hrvatskom nastavom. Uvjeti su ali bili jur onda dosta teški.

Ali sad da se najzad vratim teti Džuli. Živila je sama u jednoj staroj kamenoj hiži, ar je bila raspitana od nje muža ki joj nije bio dobar. Preživila je koncentracioni logor Ravensbrück u Nimškoj. Naša austrijska država odlučila se je po dosta dugom štentanju da daje ovim preživljenim logorov nacionalsocijalistov penziju, tako da – hvala Bogu – nisu tribali živiti pod najsiromašnijimi uvjeti. Sprijateljili smo se s njom, kad su joj moji roditelji dozvolili da si nabere drv u našoj gori ka se nalazila blizu nje hižice. Od onda mogla nam je donesti prve sezonske vrganje i gljivice. Volila je naime pohadjati po gori i brati ov ukusni plod nature. Kad su roditelji u zimi pri velikoj hladnoći djelali u gori, su se mogli koč-toč pojti „stopliti k njoj“. U toku vrimena se je tako razvijalo prijateljstvo, iako mnogi u selu to nisu razumili. Moja majka naslijedila je socijalnu žicu od nje majke, ka je u medjubojnom vrimenu u kom su uvjeti za život bili teški a za ljude romske pripadnosti još teži podupirala ove siromahe u okviru svojih ograničenih mogućnosti. Zato su ju mnogi nazivali kumom.

Tako, zgrabio sam svoj bicikl, obisio kesicu s kokošom na volan i se otpravio na put. Po selu doli, na desno, vozio sam mimo farofa i skrenuo pri seoskoj krčmi prema Rupišću i Podgorju. Išlo je malo po brižiću gori i kad sam bio na višini lozarske hiže, vozio sam prema Rupišću. Polja s nazivom Perehte ostavio sam na jednu stran, a goru Brda na drugu. Išlo je dalje kroz goru, po brigu gori pak vrijeda sam jur vidio cimitor i prve hiže. Došao sam mimo kamene skulpture, ku je napravio naš hrvatski umjetnik Tome Rešetarić. Po blatnom putu dorivao sam svoj obljubljeni bicikl k cilju. Čuo sam srce tući i falila mi je sapa, ar sam se pašćio da završim moj nalog. Došla mi je još opomena u glavu, ku je moja majka dala mi na put: „Da jo ne zameš pinez!“ Potropao sam po stari driveni vrata i odmah mi je otvorila jedna starica tamnijega izgleda. Uljudno pozdravila me je po nimšku i se upitala o zdravstvenom stanju roditeljev. Kazao sam da su dobro i gledao, da brzo završim svoj posao. „Majka vam šalje ovu kokoš“, zajecao sam po nimšku. „Oh, lipa hvala, to ne bi bilo potribno, ali hodi malo nutra“, odgovorila je starica. Sada nisam znao što da djelam. Najradje bi završio posao tako friško kot nego moguće, ali s druge strani nisam htio biti neuljudan. Tako sam stupio u sobu. Bio sam presenećen, ar je bila prostrana i sve je bilo uredno i čisto. Služila joj je kot kuhinja i dnevni boravak. Džula opazila je moju dilemu i nije me htila duže zaustaviti. Izvadila je mošnjicu, izvukla novčanicu u vridnosti od 20 šilingov. Što ja neka sada činim? Majka mi je strogo zabranila da zamem pineze. Meni s druge strani ne bi pačilo, ako bi mogao pomnožiti moj vrlo skromni žeparac. Za mene je to bila lipa svota pinez, ar sam bio od doma naučan na šparnost. Džula je znala što me je pretiskalo, ar je moju mamu dobro poznala. „Ti nek zami, ovakovi dičaki kot ti uvijek tribaju malo što“, nagovarala me je. U tom hipcu, kad sam išao van, mi je ona brzo zataknula pineze u moj zadnji žep na hlača/pantaloni. Činio sam tako kot da nisam to upametzeo i se s pozdravom otpravio na put domom. Pri vožnji najzad premišljavao sam ili ću majki reći istinu ili zatajati primanje novca. Znao sam da ne znam dobro lagati i da moja mama prije ili kasnije sve izvidi. Tako sam joj rekao istinu. Ona me je karala, što mi ali nije tako pačilo, ar sam mislio na to, što sve morem s timi pinezi poduzeti.

Desetljeća kasnije kad je teta Džula već zdavno bila na pokoju spomenuo me je jedan doživljaj na nju. Diozeo sam pri jednom seminaru o holokaustu u gornjoaustrijskom Linzu, kade je jur pokojni predsjednik Romov Austrije, profesor Šarközy, držao referat o zničenju ove narodne grupe. Došao sam s njim u razgovor i spomenuo tetu Džulu. Radosno mi je odgovorio da je ona bila njegova prava teta. Na koncu ove jednotajedne priredbe sam profesora Šarközija slučajno opet vidio. Prije nego sam što rekao, se je oprostio s ovimi riči: „Griaßti Rumpischdorfer, los ma Rumpischdorf schen griaßn!“

download/preuzimanje: PDF-format

Franjo Ostović_Teta Džula iz Rupišća

Mate Kliković – Mi Hrvati u Gadišću

Mate Kliković

Mi Hrvati u Gradišću

1) Mi Hrvati u Gradišću          –          smo kot slama u ognjišću

svako dobro naše selo           –          je i za druge otvoreno

jako smo i darežljivi                –          još poslidnje b‘ si dilili

vrli, dobri seoski ljudi              –          zatajat jezik gor ne bludi.

Ne Hrvat on nije sit                 –          med dobrimi dobar bit!

2) Vjeran je on katoličan        –          u nijednom hipcu mlačan

tolerantan, peldodavan          –          ako i vrijed zaostavan

svoje će on rado dati              –          se za druge aldovati

ne načinja on pogrišku           –          maša smi bit i po nimšku.

Ne Hrvat još nije sit                –          med dobrimi dobar bit!

3) Dite mu se je rodilo            –          kako b‘ ono govorilo

misli odmah on na Martu       –          tetu tu čuvarničarku

ne zna ona rič hrvatski           –          materinski jezik krasni

ne smim te ja dite učit            –          ar će tetka djelo zgubit.

Ča Hrvat još nije sit                –          med dobrimi dobar bit?

4) Ovde je i naša škola          –          spasit ona čuda mora

još predobro ćedu znat          –          naša dica pisat, štat

zato skrb’mo se za druge       –          nam su dost ove tri ure

Hrvat znam i tako bit              –          i prez knjige za ov svit.

Važno da još nisam sit           –          med dobrimi dobar bit.

5) Pričešćanje je velik dan     –          još pred ljudi nij‘ me sram

to „bin bereit“ ću lako reć       –          hrvatski nauk nimam već

dilit dicu u dvi grupe               –          stoji časa kot i muke

selo mora skupa držat            –          nas Hrvate kraj odrivat.

Ali Hrvat nije sit                      –          med dobrimi dobar bit.

6) Ljubav granice ne pozna   –          žena, muž hrvatski ne zna

a da bude vladao mir             –          napravimo si nimški pir

nek to staro „Rodi, Bože“       –          ko to vliče pinez ‘z kože

to još smi bit po hrvatsku       –          sve ne mora bit po nimšku.

Još sveg‘ Hrvat nije sit           –          med dobrimi dobar bit.

7) Projdu ljeta, došla j‘ dob    –          kada misli se na grob

kamen grobni si postavit        –          zadnju želju ću si spunit

pisano je sve po nimšku        –          ne načinim još pogrišku

ar ne mora nijedan znat         –          da sam bio i ja Hrvat.

Nit na koncu nisam sit            –          med dobrimi dobar bit.

8) O Hrvati, nij‘ Vas sram       –          rod zatajat noć i dan

zgubit jezik i kulturu               –          oca, majku, seosku grudu

samo da znam mirno reć       –          glejte mene, ni nas već.

Velim Vam da j‘ sve za rit      –          med dobrimi dobar bit.

Cogrštof, 24. 2. 1988.

Nažalost tekst ove pjesme po trideseti ljeti još svenek valja. U naši seli se sve manje čuje hrvatska rič. A kako će to izgledati nakraj trideset ljet? Da se ne bude govorilo o bivši hrvatski općina, prosim pročitajte (si) još jednoč osmu kiticu ove pjesme.

Cogrštof, 28. 10. 2019.                                  Vaš Mate Kliković

Kalendar Gradišće 2020

Mate Kliković – Jutarnja molitva za dicu

Mate Kliković

Jutarnja molitvica za dicu

Noć se zgublja – dani se.

Ptice jaču – zbudi se.

Novi dan načinja se.

Hvala Bog da imam te.

Kalendar Gradišće 2020

Pepi Radostić – Zemlja mati

Pepi Radostić

Zemlja mati

Kad na svitu nigdor

Mene već ne ljubi,

Kad za milom majkom

Oko zaman bludi, –

Onda majka zemlja

Ti si mi jedina,

V tebi mi je želja,

Radost, bol istina.

Kad nigdor na svitu

Za me već ne mari,

Nit me gdo od srca

Nadili zis dari, –

Onda polje, zemlja,

Ti si moja mati.

V tebi će mi jednoč

Tijelo počivati.

Oj zemlja rodeća,

Ku sad obdjelivam;

Oj voda cureća,

Uza ku počivam;

Pašnjaki zeleni

I široke loze,

Meni prirodjeni –

Hvala Tebi, Bože!

Tebe su mi stari

Skrbno uzgajali,

Jednu tvoju grudu

Na drugu metali,

Mnoge slatke ure

Nad tobom imali,

Skrb i teške danke

Podnašati znali…

Kada pak u žitku

Mene skrb uhvati,

Onda, zemlja mati,

Dare mi ne skrati!

Daruj meni kruha,

Hrane i napitka,

Mir u tvojem krilu

Po svršetku žitka!

Kalendar Gradišće 2020

Imam neizbrisivu ćut da je pjesnik Pepi Radostić intuitivno, iz dibine svoje pjesničke duše zjačio božici Mokoš(ici) svoju pjesmu. (NB)

Zemlja Mati

Jožef/Pepi RADOSTIĆ

Doroteja Zeichmann – Imam sanje

Doroteja Zeichmann

imam sanje

imam sanje

sanjam o boljem svitu

u kom smo svi ravnopravni

muži i žene

odrasli idica

stari i mladi

prastanovniki i novodošljaki

pripadniki jedne i druge religije

imam sanje

sanjam o zdravoj zemlji

čistoj vodi

rodni polja

zeleni loza

imam sanje

mnogobrojne i lipe

sanjam i sanjam

i bojim se da ću se prebuditi

DZ, 21. 5. 2019.

Kalendar Gradišće 2020

%d blogeri kao ovaj: