Liza Šutrić – Okolo Pandrofa

Liza Sutrich/

Liza Šutrić

Okolo Pandrofa

Okolo Pandrofa je cestica.

Na njoj raste zelena travica.

Uz cesticu je jedna klupčica.

Tamo dojde ta moja rožica.

Šao sam tu cesticu ne jedankrat.

Vidio sam tu rožicu z drugim stat.

Ako činiš to meni na tugu,

Onda ću si zibrati rožu drugu.

Svidoki, broj 11, 1978, 24.

Liza Šutrić – Rackinja

Liza Sutrich/

Liza Šutrić

Ráckinja

Ráckinja, črnoga oka,

gledala doli zis obloka.

I meni lipo govori,

da dojdem navečer k njoj gori.

Kad sam navečer gori došao,

drugoga sam pri njoj našao.

Folišna j’ Ráckinja bila,

drugoga j’ nutr pustila.

Ráckinja, ako me nećeš,

ziberi si, koga hočeš.

Ja si drugu rožu najdem,

ako čer Budimgrad zajdem.

Va budimskom belom gradi,

onde su mi ljudi dragi.

Med drugimi sam rožami,

kako misec med zvezdami.

Ráckinja, ona je vrla,

ona črne oči jima.

Sama se po lugu šeće,

već je nedan junak neće.

Uz Dunaj se je šetala,

va Dunaj se je gledala.

Sama sebi govorila,

mili Bože, ko sam vrla.

Da b’ plave oči jimala,

sve junake bi zmutila.

Još i onoga gospodina,

ki sam svoju ljubav jima.

Ráckinja je lipa bila,

još je lipša moja mila.

Kude hodi, tude jači,

kot da b’ išlo šor jigrači.

1972.

Svidoki, broj 11, 1978, 24.

Liza Šutrić – Pandrofska regrutska jačka

Liza Sutrich/

Liza Šutrić

Pandrofska regrutska jačka

Kad su na Pandrofi, prvi put zvonili,

ko su nas regrute, po cesti vozili.

Kad su na Pandrofi, drugi put zvonili,

ko su nas regrute, po Niuzlju vozili.

Kad su na Pandrofi, skupa zazvonili,

ko su nas regrute, tauglich zapisali.

Tauglich zapisali, to je lako biti,

ali vošćan biti, teško ga j‘ služiti.

Nigdor mi nij krivac, neg ta stari Nimac

ki za stolom sidi, pero v ruka drži.

Te Niuzaljske place, lipo poflostrane,

kade su nam stale, majke zaplakane.

Kad smo se šteljali, jako škuro j’ bilo,

sunce mi svitilo, se j’ turobilo.

Nisu nas pitali, je li smo za djelo,

neg su nam gledali, naše ravno tijelo.

Naše ravno tijelo, kot jedna svićica,

za nami se plače, svaka divičica.

Otprite si Majka, vaša vežna vrata,

sad te vam dopeljat, vašega regruta.

Poglejte mi Majka, va moju krljaču,

kako mi regrutski, pantlji prhaću.

Ne plačite se Majka, kad na vojnu projdem,

neg se onda plač’te, kad najzad ne dojdem.

Lipo je regrut biti, lipo j’ pantlj nosit,

kad oktobar dojde, glave te nam visit.

Oktobar dohaja, pantlj me ostavlja,

ta moja rožica, turobno pohaja.

O tuga i žalost, i turobni časi,

skoro te nam rizat, naše rude vlasi.

Danas je subota, zutra je nedilja,

ćemo pojt Željezno, onde je Marija.

Onde je Marija, na visoki štiga,

onde se otpušća, junačka kaštiga.

Ur su nam minule, ure i minute,

kad je Cesar pisao, po mlade regrute.

Cesaru lakoća, a meni teškoća,

momu ocu majki, prevelika škoda.

Kad si ja pomislim, na danas ljeto dan,

kade ću pohajat, mladi junak tužan.

(Regruti gredu, pantlji letu).

Kad sam ja bio grenadir,

šao sam Kemlji na kvartir.

Na kvartiru Nimica,

rekao sam joj Švabica.

Ona meni, du Krobot,

Du bist ein schlimmer Soldot!

Svidoki, broj 3, 1977.