Augustin Blazović – Masa na plaži

Augustin Blazović

Masa na plaži

Masa na plaži

i svi su samotno sami.

U potu na suncu

pržu si kožu i trapu živce,

ili kao raki pečeni se stišću

pod hlad u sjeni

zaginulih tamariskov prašnih, bijednih.

Masa na plaži

i svi su samotno sami.

Po prljavom tlu

razbacane kosti, košćice,

po nji se pasu ose, pčele i mravi.

Gola stegna, goli trbuhi,

prepražena pleća,

pod ćelavom glavom,

ka se črljeno krisi,

kao pečeni rak na ražnju,

majmunska prsa

gustom zarašćena dlakom.

Iz tijesnih bikini-tamnic

lizu van prsi i stegna

Ne zbudjaju strasti,

nego razbijaju ukus

i svaku ćut za lipotu i sklad.

Masa na plaži

i svi su samotno sami.

Tijelo uz tijelo kao ribe

ke crkaju lijeno u mriži.

Dva se igraju šah,

treći čita roman,

Nešto dalje divlje ruje

bijesnu i ludu pjesmu

radio sam.

Gospodar njegov pliva u morju,

dok njegov sotonski pleheni stroj

drugim raspara živce.

No, nigdo ne baca stroja na stran,

jer svaki je zdvojno i nemilo sam.

Pag, 28. srpnja 1974.

Augustin Blazović, Rosa i dim, HŠtD, Trajštof, 1977, 102.

Augustin Blazović – Sam u velegradu

Augustin Blazović

Sam u velegradu

Stoji na uglu široke ceste

bajnog i bučnog velegrada.

Bezbroj autov i bezbroj ljudi

u bučnom nemiru trči,

a on stoji sam, uzbunjen, nemiran sam.

Jučer je bio još kod svojih doma

i teška mu biše

trajna šutljivost oca,

dosadna skrbljivost majke,

ka ga u bezbrojni dosadni riči

opominje i kara.

A sada je sam, bez imena sam

u vrevi i gužvi masov na cesta

nemilo tudjega grada

kao ptičica, ka je ispala

iz toploga gnjazda.

Augustin Blazović, Rosa i dim, HŠtD, Trajštof, 1977, 103.

sam u velegradu

https://ivansic.wordpress.com/2014/04/27/augustin-blazovic-u-spomen-10-obljetnica-smrti/

Augustin Blazović – Filemon i Baucis

Augustin Blazović

Filemon i Baucis

a) Uz peć

Sidu ozeblim, tužnim srcem uz peć.

Jedini im sin na tudjem kraju svita.

Još se pominaju,

još se i svadjaju.

Onda svaki brblja i jeca

svoj monolog,

dok ih nemila smrt ne razluči.

On ostaje u pustoj kući,

a ona putuje mrtva u grob.

b) Monolog na grobu

Starica Baucis mrtva leži u grobu.

Obično muža prije pokosi smrt.

Ali sad on iznenadjen

stoji na ženinom grobu

i tiho u sebi ovako govori:

„Sad mi već nećeš brbljat ludosti,

nećeš mi rabiti živce,

neće me trapiti tvoja nevolja…

Ali odsada bit ću sam,

beskrajno, tužno, nemilo sam.

Filemon i Baucis iz stare grčke književnosti, odnosno mitologije poznati stari hižni par.

Augustin Blazović, Rosa i dim, HŠtD, Trajštof, 1977, 104.

Augustin Blazović – Zgubljeni čas

Augustin Blazović

Zgubljeni čas

Duge jesenske noći

brzo hte opet dojti

i ti ćeš bit sam,

na čitavom svitu sam.

Sam. –

Četiri zidi okolo tebe,

nad tobom, pod tobom

pod hladan.

Uza te bezbrojne knjige,

zaboravljene družice nime.

Na zidu tucaju ure,

nestale časove miru,

oni se taču u prošlost mrtvu

u ovom praznom, turobnom hipcu.

Oj, kako boli samota,

ah, kakova muka

je prazan čas!

O, glupa mladost, o, ljeta tudja,

o, ljeta prazna, ohola, huda …

Kad bude Sudac pitao za nje,

ča ću ja reći? –

Ah, pomilovanje!

Augustin Blazović, Rosa i dim, HŠtD, Trajštof, 1977, 105.

zgubljeni čas

https://ivansic.wordpress.com/2013/09/05/gh-lirika-nakon-1945-augustin-blazovic/

Augustin Blazović – Zimski san

Augustin Blazović

Zimski san

Zamotat ću se

u toplu bundu,

u plašć,

zaspat u zimski san.

Vani vihori viju,

da pšenicu tihu

očistu od slame i pliv.

Zima zadaje tisuće muk.

Človik postaje človiku vuk.

Augustin Blazović, Rosa i dim, HŠtD, Trajštof, 1977, 106.

Augustin Blazović – Orle moj

Augustin Blazović

Orle moj

Visoko letiš

orle moj,

jako visoko –

Zato si sam.

Augustin Blazović, Rosa i dim, HŠtD, Trajštof, 1977, 107.

Augustin Blazović – U kronosa smrtnom zagrljaju

Augustin Blazović

U kronosa smrtnom zagrljaju

Moja je duša

udova tužna.

Svaki joj časak

sine i kćere,

misli i želje

nemili Kronos

krade u grob.

S Hadesa stigne,

kosturnu ruku drži

na mojoj kucavici-žili

i kao suprug nježno se mili,

oplodi dušu;

u njoj se rode

misli i čežnje.

A on u istom trenutku krene

zmijama ovitu glavu

i krvavim ustama ždere

jedva rodjenu dječicu svoju.

A moja duša

ostaje udova tužna.

Sine i kćere, misli i čežnje

nemili suprug

poždrljiv Kronos

krade u grob.

Augustin Blazović, Rosa i dim, HŠtD, Trajštof, 1977, 108.

Ptići i slavuji, 1983, str. 44-45

link: https://ivansic.wordpress.com/2014/02/25/augustin-blazovic-u-kronosa-smrtnom-zagrljaju/

malo drugačije