Robert Palković – Loza

Robert Palković

Loza

Cijelo ljeto nimam mira,

Ar se shranja u meni već ka živina,

Srne i jeleni, svinje ino zeci,

Ar većkrat pak i dva ljubljeni.

Zimi onda j’ malo tiho,

Samo sikira i pila, to j’ potribno.

Človik dojde i stabalje ruši

Tako da j’ to i glasno čuti.

U protuliću se život gane

I loza zelena nastane.

Ptice se ur rano ganu

I spivaju Bogu hvalu.

Seljak dojde šušanj grabit,

Ovako je koč bilo,

Ar domaćemu blagu

Nastora nije bilo.

Vred nastane ljeto,

Loza nastane u najlipšem cvatu,

I već ka najmanja živina človika ne da mira

Klopi i već ko malo zlo, zdravlju nij dobro.

Dojdu rado i ljubljeni i su puni sriće.

Zeleni vijenci se uvenu, ‘vako pišu knjige.

Pokaže se ča j’ godalo

I u kratkom času pokazalo.

Dojde vred i jesen

Javi se pak koč i jelen.

Ar si svoju kravu išće,

Pak u lozi šušnja lišće.

Zato dragi prijatelji

Kad počivamo u lozi,

Mislimo i na litinju,

I držimo si uredbu.

Ar ovo nam je dici dužnost,

Da ne velu ovo j’ žalost,

I da bude loza svim na radost,

To neka veli svaka mladost.

Robert Palković, Kominac, HKD, 2002, 11-12.