Matilda Bölcs – Zadarske kitice

Zadarske kitice

Plava vrata otperta

na štigami

Grojze ladon pokriva

stupe

Koga čeka praznina

vavon paklenon leti?

Sunce nebiesko

važgi naše oči

važgi našu dušu

važgi naš mir

da va nepoznaton kraju

ne budu pljuhali na nas

kot va Travniku

na francoskoga konzula

Ruke

kie stišću perste

Ruke

kie mašu i šalju

prazne, strašne,

široke, dužičke,

nevierne, neljudske,

pogibielne ruke

ništvridne ruke

se djigradu na lišću

Palme

i opet se pije

na terasi

kušuju se gizdavo

zaslipljeni

a tamo su kosti

grob va pokerpanoj škrablji

kamen je miran

dela se sterpljeno

na staroj zlatnoj

karičici

Nagnuti na kameni stol

rimske crikve

čujemo glas andjela

zeleno žuto černo plavo

curu kapljice ziz poda

na prestrašene pomućene

zatriskane zaviezane

natiegnute ljudske

glave

Kad se prigne sunce

do kolena morja

i čučne va diboki

lonac bieli oleandra

daj nan bože lipo sanjat

zafuljat se va

škurinu oči i teplinu vodie

zarovat se va

rame verlo

i poždroknut suzu

ka se vličie

prik grambavi staza

pobludjenoga varoša

Voda ziz velikon

jačinon bruji i skače

va svoje korito

Nosi sobon se čega

već ni potribno

Kad te ednoč zdene

znat ćeš da te

z onie strane

va svoju družinu zovie

Pjesništvo Hrvata u Mađarskoj, Hrvatski esperantski savez, Zagreb, 1992, 19-21.