Mate Šinković – Mala Anka

MALA ANKA

Bilo je oš mer u leti

kad su dica bosa sva

igrala ringaraja. Jedan, dva!

Učnja jim nij još va peti.

Ki se sad mari za školu

voli s buktat i šajbicat,

va potoki guske cicat –

zabu školu oni zutra.

Drugi dan je učnja jutro,

zvončić gluši jako kruto.

Anka sidi škamlji zadnjem,

obraz pogled joj je trapljen.

Zaman je mirno sidila

učit se je zamudila.

pot joj se po čeli teče.

učitelji joj oštro reče:

„Si li se ča naučila?“

Stani se i povi prez knjiga!“

Anka muči, kod prez sape,

glavu čorba i uklaplje.

Nit rič ni ona bauknula,

usta su joj zanimila.

Srce tuca ča va guti,

suze ronu, plač se ljuti.

Najper zame si knjižice,

učitelj vraća hartice,

zabilježi joj sekundu,

veću neg od kruha brundu.

Z škole domon ravno neće,

sram ju je sad male dice,

blizu šume glavu v ruke,

zabit kani plač i tuge.

Tiho gre sirota domon,

nagne se iz tužnom glavom,

rano jutro skokne gori,

knjige veljek si otvori.

Srdačno se je učila,

ništ već ona nij zabila,

prva j‘ bila pak va školi,

zabila j’ se tuge bili.

Mate Šinković, Na našoj Gori, Šopron 1998, 109-110.