Mate Šinković – Nastalo j’ protuliće

NASTALO J’ PROTULIĆE

Oh kako se sad živi polje!

Kako veselo gledam široko!

Zele su konac zimske nevolje,

iz srca zdahnem diboko!

Ubraćadu plugi žutu zemlju,

grnadu vse, kot mrtvaci brazde.

Posela j‘ duha zrak i želju,

protulića glasnik on je vsagde.

Kola za koli z blagom rogatim,

mašini se vozu s ciljom bogatim.

Orat, sijat, zemlju vlačit,

grude teške dobro tlačit.

V mehku stelju dojde sime,

sad neg čeka teplo vrime.

Zlato sime, zlata klica,

zlivat će te godinica.

Pokazala se jur golja,

protulićna došla j‘ volja.

Sunašće jur lipo sviti,

vsu zimsku nevolju kripi.

Zbudja, živi se jur trava,

ganula je vsa narava.

Lipa doba, teplo vrime,

Protuliće ti je jime!

Zbudit ćedu se kitice,

dojt ćedu nam lastavice.

Pozelenit, cvast livade,

svitla rosa na nje pade.

Drugi zrak i drugi ljudi,

protuliću vieran budi.

Prognali smo zimu mraznu,

dobit ćemo dobu krasnu!

Mate Šinković, Na našoj Gori, Šopron 1998, 37-38.