Matilda Bölcs – Zadarske kitice

ZADARSKE KITICE

            1

Plava vrata otperta

na štigami

Grojze ladon pokriva

stupe

Koga čeka praznina

vavon paklenon leti?

            2

Sunce nebiesko

važgi naše oči

važgi našu dušu

važgi naš mir

da va nepoznaton kraju

ne budu pljuhali na nas

kot va Travniku

na francoskoga konzula

            3

Ruke

kie stišću perste

Ruke

kie mašu i šalju

prazne, strašne,

široke, dužičke,

nevierne, neljudske,

pogibielne, nepotribne,

ništvridne ruke

se djigradu na lišću

palme

            4

i opet se pije

na terasi

kušuju se gizdavo

zaslipljeni

a tamo su kosti

grob va pokerpanoj škrablji

kamen je miran

dela se sterpljeno

na staroj zlatnoj

karičici

            5

Nagnuti na kameni stol

rimske crikve

čujemo glas andjela

zeleno žuto černo plavo

curu kapljice ziz poda

na prestrašene pomućene

zatriskane zaviezane

natiegnute ljudske

glave

            6

Kad se prigne sunce

do kolena morja

i čučne va diboki

lonac bieli oleandra

daj nan bože lipo sanjat

zafuljat se va

škurinu oči i teplinu vodie

zarovat se va

rame verlo

i poždroknut suzu

ka se vličie

prik grambavi staza

pobludjenoga varoša

            7

Voda ziz velikon

jačinon bruji i skače

va svoje korito

Nosi sobon se čega

već ni potribno

Kad te ednoč zdene

znat ćeš da te

z onie strane

va svoju družinu zovie

Matilda Bölcs, Jantarska ciesta, Pečuh, 1992, 50-52