Matilda Bölcs – Platane na bokti

PLATANE NA BOKTI

Tri dana ni htila prestat germljavina

Kad se je nebieskim parkom prošietal

Dvorski muzikant. Pogladil je saki oblak,

Ter razdrobil fule gusle na korici

Biele breze. Triešce ga je dvorilo.

I onda su se odškrinula vrata

Na palači od suro-čerljenoga

Cigla, zletil je k nam golub prelomljeni,

Baščanska ploča se j’ sfuznula u sela

Zamišljeno na svoja porabljena slova.

Plavožute kitice zadrimano žmigadu

Z mora zlatnosvilne tapete. Mali Amor

Veselo ubada strielu va debelo

Rozieckasto mieso nimfe ka se je neg sad

Zliegla od vune. Va dubini ziz male

Škuljice pokuknul je van biškup Strossmayer.

Lovorov vijenac mu serdito sterči na glavi.

Zdavno je ubernul herbat Akademiji,

Raširil ruke i pozval se tice svita da se

Hrane od njegovog blaženog pogleda i

Toploga lica. Do će moć od nas koč naučit

Umjetnost iščekivanja? Recreatio cordis

Nam daje neg preludij teške bronze

Va kojoj se sedam svitlosti draplje

Ziz skrivljenim kompleksom aktivnosti.

Zidni tepih si je malo sprašil pokerpane

Rukave. Terbuh mu cvili pun katanov.

Došli su z velike ravnice, suze su im

Rastalile lied pod nogami. Lipa ih je

Shranila-vračila, unter den Linden,

Magla sjevera stvorila rane va očima.

Med sobon su se zmišali, edni drugin

Grihe opraštali. Illrica varia,

Si su se nagledali i čuda djada

Potrošili, no pisanje nisu zvigezili.

Naglaski su in se prekobačili, riepe

Najper i najzad zaferknuli. Kvačica se j’ nigdir

Zgubila, ki ju najde, morat će dojt

Na stolac, a petelj će mu oganj važgat,

Edan se sabljon približuje, jezik

Na serpe nakrivljuje. Drugi si je glavu

Naheril, lukavo sebi sadja namiril.

Trieti je hitro strijil va žabu plišljivu.

Zaspano meke platane su se za zimu

Žiljem lipo zamotale. Grambavi šurljar

Stari se je trudno zafuljal medanje.

Zlamljenimi persti oš ednoč zagrozil

Prik puta kade će na kamenoj stelji

Prokšeno zakrešćat Rudjer Bošković.

Matilda Bölcs, Jantarska ciesta, Pečuh, 1992, 46-47