Matilda Bölcs – Zagledani va sunce

ZAGLEDANI VA SUNCE

„Jetzt wird mein Elend voll,

            und namenlos.“ (Rilke)

Kad se dovliču perve magle,

Ti moraš na svoje čarobne pute,

Plave, tajanstvene staze ti bižu

Pod nogami, šušći lišće kasno.

A ljudi škilju ziz postavljenih

Kolinarov. Usnice in deršću,

Šake škriplju na mrazu teškon.

Viverice su ti se posadile va

Vlase dužičke. Odanjeg su hitale

Sadjie na pokidano drivlje.

Zubi su ti se natiegnuli od

Veselja i zaboli va kitu bukve.

Dim zaokružil nos heravi

I steplil pervu misal

Ka ti je zletila prik ramena,

Navličenoga na stolac.

Nisi mogal dočekat zoru.

Zelene guske neka pluju

Po gnjilimi vodami.

Zadavit se ne moru vavo vrime.

Va dobi se je došuljal Michelangelo

Do voga tužnoga, pomućenoga

Morja. Tupe granice nisu

Mogle zustavit kamene sanje.

Tice su se na djezera posadile

Zuz njega i glave pognule

Pod potrene kreljute. Kad in je

Stal na pierdje, mirno su se

Nasmijale i zabole kljune

Oš dublje va svilnu mrižu pieska.

Ni edna ni smila pogledat

Va Sunce, ko si je sramežljivo

Flakalo zakervavljenu glavu.

Stoji on pofuren, prez riči i sape.

Pokerpana pratež visi na tielu.

Čeka da mu se sudbine

Spružadu va mramor stepljeni.

55555 kilometrov si koračal

Dokljeg si našal ruku z dužičkimi

Persti, najlipšu ruku na svitu,

Ka je dosiegla Sunce,

Betiežno Sunce na nebu.

Tanko tielo so položili

Zuz vodu. Nepoznate

Oči su se zabole va nje i

Zakovale je za zemlju.

Sreberni andjeli su je vlikli,

Natezali se do oblakov.

Lako su zdanuli i šušnuli:

Ubojstva ovoga puta nieće bit,

Kervniki su se šietali naokolo,

Grizli si mustaće i brundali na nebo.

Pogliej in ubraz kad zahaja

Sunce, černa grabežljivost

In se široko vličie prik čela.

Kad ti već ne moru pomoć živi,

Zovi mertve, glej, vrate su si

Spružili prik drivenoga stupa i

Pošicali šarene metulje na te.

Oni znadu kako je teško gledat

Križ na koga će te djadi raspiet.

Spusti se zato na kolena pred

Kapelon na brigu i posluni kako

Molu trave na vetru,

Ali se naloči slave svitskie,

Da budeš vridan,

Ko bude potribno,

Zadrimat va utrobi Challengera.

I vako i nako

Maše ti zdaleka

Lakoma tišina.

Matilda Bölcs, Jantarska ciesta, Pečuh, 1992, 36-38