Matilda Bölcs – Djišćemo slobodu

DJIŠĆEMO SLOBODU

Nismo je imali

kako bi morala zgledat

dušieće z krumpuli djili

va dobrotu verovali

nismo znali

najlipšem konju

ćedu oko zbost

briskve se nieće račit

kot slive žatvene

prez ufanja starog

kako bi razumili

turobne kostanje

mrazne lapte ki

pljuju gnjojnicu

modernog ubraza našeg

bižali smo za njon

zaslipljeni potrapljeni

ona je drimala

va nami prez nas

pogažena rasčišena sama

se borila za nas k nan

se molila klieče

pred dušami drvenimi

delali gluho gladni

brali slamu po slamu

a po noći se lako

zgubljali pošicali

staro i oš stardje

van hitali smrad

ranili i gajili ki

nan je serce sčenul

naednoč prez riči

ustali drivo raspiljeno

červi se ur napudjuju

raspituju našli smo te

kamo se ubaraćaš

opet nas ustavljaš…

Matilda Bölcs, Jantarska ciesta, Pečuh, 1992, 28-29