Ljudevit Škrapić – Mlađemu bratu

Sándor Petőfi

Mlađemu bratu

(István öcsémhez)

No kako ste doma, dragi brate?

Mislite li nigda, nigda na me?

Velite li kadgod po večeri,

Med vašimi pominki veseli,

Velite li pri večernih ura:

Ki je ta naš, Bože, kako dura?

A drugač doma što je novoga?

Znam, imate dost posla trudnoga.

Cil dan i noć u večnoj skrbi ste,

Nek da kako skupa preživite.

Otac siromah! ko ne veruje

Preveć drugim: sad ne b’ imal brige.

Ar on je pravičan i vik‘ pošten:

Ovo je mislil on i svim ljudem.

I vera u nje ga je kanila.

Zgubil je sve za što j’ dosad dilal.

A sâd pota marljivoga žitka

Misto njega sad drugi uživa.

Al zašto me ne ljubi tako Bog?

Imat prilika pomoć kakogod?

Trude bi ja – njegove starosti –

Radosno naprik zel, prez žalosti,

Ovo jedno me boli najbolje,

Nek zbog ovoga nis’ dobre volje.

Učini sve što moreš za njega:

Budi mu dobar sin, pomaži ga.

Zam si na ramen jedan dil teškoć,

Vidit ćeš, brate, Bog će ti pomoć.

A mater, ovu mili, dobru mat,

Ljubi, poštuj; moraš obožavat!

Povidat ne morem što j’ nam ona,

Za to ni riči, za to ni pojma,

Al vidli bi vred što smo zgubili

Kad bi ju Bog pozval od nas k sebi…

Ovih par redic mojih primi sad.

Iskal sam, veruj mi, veseli glas,

Ali ne znam kako da nehote

Zele su misli škure putove.

I kad bi dalje prel preju ovu,

Srce mi ne b’ moglo muku teški.

Drugi put ćeš bit glas veseliji,

Duže pismo; zgogom, brate mili!

Ljudevit Škrapić, Droptine, 1988, 91-92.