Ljudevit Škrapić – Stari cigan

Mihály Vörösmarty

Stari cigan

(A vén cigány)

Vliči, cigan, isplaćen si pilom.

Ne ljuljaj noge nemarno zaman.

Što je vridna briga kruhom, vodom,

Natoči i vina k njoj u stakan.

Vik’ je vakov ov žitak zemaljski,

Jednoč mrzli, a drugda pak žari.

Vliči, gdo zna doklje smiš još vlič,

Kad će ostat gudalo prez žic.

Srce, stakan puni tugom, vinom;

Vliči, cigan, ne mari se brigom!

Krv da kipi kot slapi potopa,

Da ti se možanja stresu v glavi,

Da ti oči goru kot kometa,

Neka glas žice vihor premori,

Gluši tvrdo kot kad tuča pada.

Sitva ljudi, glej, na ništ je zašla.

Vliči, gdo zna doklje smiš još vlič,

Kad će ostat gudalo prez žic.

Srce, stakan puni tugom, vinom;

Vliči, cigan, ne mari se brigom!

Uči glas od traskajuće bure;

Stenja, kriči, jafče, plače, ruje,

Drivlje fuče i brodove lamlje,

Žitak guši, zvirje, ljude kolje.

Boj se sad širom po cilom svitu,

Božji grob se shrani v zemlju svetu.

Vliči, gdo zna doklje smiš još vlič,

Kad će ostat gudalo prez žic.

Srce, stakan puni tugom, vinom;

Vliči, cigan, ne mari se brigom!

Čiji je bil ov zagušeni zdih,

Što ruje, plače u divljem bigu,

Gdo rompače na vrati nebeskih,

Što jeca kot va paklenskom mlinu?

Grišni anđel, srce, duša zbludna?

Za ništ vojske, ufanja segurna?

Vliči, gdo zna doklje smiš joč vlič,

Kad će ostat gudalo prez žic.

Srce, stakan puni tugom, vinom,

Vliči, cigan, ne mari se brigom!

Ko’ da b’ opet čuli po pustina

Divlju bol zbluđenoga človika,

Udar kolca brata umornika,

I vresketanje prvih sirota,

Praskanje kreljut gladnoga orla,

Besmrtnu, strašnu bol Prometeja.

Vliči, gdo zna doklje smiš još vlič,

Kad će ostat gudalo prez žic.

Srce, stakan puni tugom, vinom,

Vliči, cigan, ne mari se brigom!

Slipa zvezda, va uboga Zemlja

Neka se obraća v gorkom soku.

Od toliko griha, smrada, jada

Očisti se u burnom potoku.

I nek dojde Noeova barka,

Ka va sebi novi svit donaša.

Vliči, gdo zna doklje smiš još vlič,

Kad će ostat gudalo prez žic.

Srce, stakan puni tugom, vinom,

Vliči, cigan, ne mari se brigom!

Vliči, još ne; daj počinut žici.

Bit će još na ovom svitu svetka,

Kad se jad pogibele izmuči,

I kad boj iskrvavi u bitka.

Onda opet od srca povliči

Da se va njem bogom volja puni.

Onda zdigno opet gudalo,

I da ti se razvedri čelo,

Napuni srce vinom veselja,

Vliči, ne mari za brigu svita!

Ljudevit Škrapić, Droptine, 1988, 75-77.

jafkati-jaukati

fući-vući, čupati

stakan-čaša