Štefan Kokošić – O hrvatski jezik mili…

Štefan Kokošić

O hrvatski jezik mili…

O hrvatski jezik mili,

stalno ljubit bi te smili!

Koga smo si od oci stari,

gizdavo do sad obdržali.

Sad i mi pokazat moramo,

da nam plamen gori stalno,

diboko u našem srcu,

premilom jeziku na diku!

Majke, oci i učitelji,

peldu dajte našoj dici,

doma, u čuvarnici i školi,

i kod svakidanji posli!

Ljubit, cijenit, dičit ga,

od praocev čuvanoga dara,

neka nam to bude budućnost,

našemu narodu za zagovornost!

Hrvatske novine, 42/2023, 12.

Nova knjiga: Od srca čujem ja, HKDC, 2023.

ORF B: HR

https://volksgruppen.orf.at/hrvati/stories/3228487/

od ocev starih

odgovornost, zagovor

Ingrid Klemenčić – Bog sve vidi…

Ingrid Klemenčić

Bog sve vidi…

Molimo…

Prosimo…

Vjerujemo…

I sve dostanemo!

15. 10. 2023.

Hrvatske novine 42/2023, 29.

Ivan Blažević – Črljenki

Ivan Blažević

Črljenki

Podičenje kadeta I. Strommera

Črljenka na pustom dvori

Prignuta j’ od tuge,

Puna suzic v’ ranoj zori

Za te svoje druge.

Za mladoga izmed mladih

Žalne suze roni,

Zginuo je u mrskoj vadi,

Vihor cvijet odlomi.

Cvijet odlomjen brzo gine,

Vihor druge kosi.

Ali duhu: (dične čine)

Vjetar domom nosi.

O črljenka pustom dvori

O sirota prava.

Sad si glavu zdiži gori

I budi gizdava.

Ivan Blažević, pjesme, HŠtD, 1998, ghb, 4. svezak, 229.

Izidor Buranić – Starost

Isidor Buranich/

Izidor Buranić

Starost

Kada ti pamet ‘nako tiho popušća,

i većkrat ne moreš nigdir najt ključa,

išćeš, išćeš, ter se jur i razjadaš,

nek vlašćoj glavi krivicu davaš,

ar bud ona je uvijek bila,

ka je za svaku malenkost skrbila:

„Glava moja, ča si se ‘vo popala

i plišljiva si zaran nastala!“

Glavi i pameti krivicu daješ,

ne bi rad spoznat, da spolom starneš!

Čuda se je preminilo,

ča nam va mladosti nij poznato bilo.

Noge se ne kanu već zdignut,

zaveljek ćeš se i vrlo popiknut,

spast češ i na ravnom mjesti,

ako se kaniš stat, se počvrsti,

pomoć ćedu ti dvi ruke,

da se nastaviš uz dost muke.

Oči, ča nisu vidili,

da smo se na ravnom mjestu zrušili?

Oči, ki su koč tako pažljivi bili,

su li znam na dužnost zabili?

Triba je očalje kupit,

pak ćeš opet bolje vidit.

Ali metni si je na mjesto stalno,

ar ćeš je iskat neprestalno.

Kad pak jur vas stan obajdeš,

si je dostkrat va vlašćem žepi najdeš.

Uši, ki su tolič sve zlo i dobro čuli,

su takaj meru ugluhnuli.

Mer ćeš dostat i male aparate,

spasat te je, ki hojt pašu za te.

Ako da i sada svega ne čuješ,

onda potiho i prik ovoga morguješ!

Da starost i lice preobrazi,

ćeš uptit po brazdi na obrazi.

I brada ter obrve postaju sijede,

ćeš vidit sam, va zrcalo gledje.

Usta, ka su toliko nazbrajati znala,

su sada i drhtetat popala.

Zisipat si znal novinu kot iz vriće,

a sada se i jezik zapliće.

Zubi, ki su i tvrde orihe razgrizali,

su poderani, nek panji od njih su ostali,

a one, ki su bolili,

smo zubara na zaslužak postavili.

Sad nek pokaži komu srdito zube,

ne moreš, ar imaš prazne trube!

Bez zubi je teško jisti,

ar si ne moremo pogristi.

Hranu va usti simo-tamo premešćamo,

ter bud velimo, da sada „mumljamo“!

Želudac, i on se sada jače muči,

ter starac dostputi vrlo skuči.

Liječniki mer pomoć znadu,

ter pomoćne tablete dadu.

Mladost, radost, kamo si dospila?

Starost nas je dostignula!

Zato starce dalje skuči,

ar mladost se od tebe luči!

Srce moje, kad si bilo mlado,

si mi skoro prsi prebiti rado,

a sada žila kucavica, jur od lani,

kucaš, kot putnik, ki počinut kani.

Pluća takaj sprežu,

ter velimo, da ima starac sapu težu.

Posiže teško znakom,

ča j‘ ‘vo, negdašnjim junakom?

Trudni su jur svi kotrigi,

trudan starac, jedva da još živi!

Misli jur čuda na drugi svit,

kako će moć po smrti bit?

Ništ ne moremo preminit,

svaki mora jednoč umrit!

I mlad človik se čisto nenadijano zrušit more,

a za starca je došal čas i doba pokore!

Sve se redi na pokoj,

ar se spunjuje zemaljski žitak moj!

Zato molimo Boga za prošćenje

i za dušno zveličenje!

1996.

850 ljet Gerištof (kronika sela), 2006, 194.

Isidor Buranich (1914-1997.), Gerištof

Svidoki, Kalendar Gradišće

Priručnik GH:

Telegrafist u DSB, spominjanje u KG, štorice po KG 80-ih i 90-ih ljet.

Zabranjeno pušenje – Tragovi suza

Ljudi misle da, život je šega

Kad ispričam fol il’ dva

Al’ u dubini svoje intimne duše

Tužan čovjek sam ja

Oko mene neke fine koke

Na derneku kad zasviram

Ona može bit’ slatka, al’ to je varka

Ti si jedina znaj

Ljudi misle da, život je parti

I izlasci u kasni sat

Al’ moju šminku često razmaže suza

Jer tužna žena sam ja

Oko mene svuda svijetla, ljudi

Na tulumu kad zaigram

Al’ ne znače ništa svi ovi ljudi

Kad ne čujem tvoj glas

Pogledaj sad u moje oči

Osmijeh je tu, samo za raju

Pažljivi pogled ti pruža

Tragove suza

Izvor:

https://genius.com/Zabranjeno-pusenje-tragovi-suza-lyrics

Idemo – Teško mi je

narodna jačka iz Čajte…

Stela Rade – Nije kasno

Ivan Blažević – Pismo

Ivan Blažević

Pismo

(Tovarušu u visoke Dolomite.)

Dugo smo kod Dunaja sidili.

– Lipi časi – bratko, vitez mili!

Povidajke su tekle kot ulje,

I vračile moje duše žulje.

Uz samovar – o tajno je šušjao

Si me ti jak mlahavoga jačao.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Ustavio me – ni to povidajka.

(Kot usnito dite skrbna majka.)

Ja za tobom gledao sanjajući.

Strahom bacio gladio si po plući.

Ti si mi slao glase iz daleka.

Da i mene još veselja čeka.

„Da je lipo” – da je pusta mila

Da ni tamo ni zrna bacila.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Ganuo sam se pak još i ja rano

Bilo mi je sve srce važgano.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Živio sam ti u tudjini tudje

I pogazio mnogo oštro grudje.

Poručao ti – da mi dobro ide

Dobro ide…

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Onda j’ došla zloća stopr na svit.

U jadu vidio sam narode kipit.

Na kap smo pak obadvimi sjeli.

Ja na varoš – ti opet po seli.

Ti po vodi po brigi i doli,

Ti za štukom na potreni koli,

Ti po blati, po vrući i zimi,

Ti si jači – ti si išao s njimi…!

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Ja je čekam – kad dojdu s bacili

Sad prez straha – kot kad ne bi bili.

Brate! – Je li se još lipo živi?!

Po junaki poruči ča Jivi!…

Ivan Blažević, pjesme, HŠtD, 1998, ghb, 4. svezak, 230-231.

šušljati

samovar: bakrena ili mjedena i sl. posuda karakterističnog oblika u kojoj se grije voda za pripravljanje čaja (u zemljama bivšeg SSSR-a, Mongoliji, Egiptu, Turskoj, Iranu)

Teemaschine

Anton Leopold – Kišbirov

Anton Leopold

Kišbirov

Kišbirov se vozi

Po nediljnom selu,

Bubanj sobom nosi

I čedulu bijelu.

On se posmihuje,

Veselo udara…

„Trum, trum, trum…“ se čuje,

Kot presura stara.

A potom otvori

Svoja usta glasna

I ljudem govori

Razlaganja špasna:

„Na znanje vam dajem,

Da će bit rabota,

S flašom i stakaljem,

Veselo, prez pota!

Lojči će točiti

Gratis vino plavo,

Svaki će smit piti,

Ča je dost i zdravo.

Rezner će darovat

Gratis cukor slani,

A kovač potkovat

Ženu, ka se kani.

Malinar će mliti

Muku iz krumpira;

Šujstar će vam šiti

Bočkore s papira.

Ja ću vam bubnjati,

Vi ćete zatancat,

Ja ću se smijati,

Vi ćete se jadat!…“

Kišbirov zna vikat

Glasnije od škvorca.

Zna on šale zmikat

I ljude za norca.

Svidoki, broj 17, 1979, 8.

Anton Leopold – Tukavci

Anton Leopold

Tukavci

U zelenoj siči

Na srditom trnu

Kukovača kriči

Svoju pjesmu črnu.

Kod potoka Repca

Diže se prašina.

Kako perje vrepca

Širi ju vjetrina.

Konjaniki jašu

Kot ognjene viške.

Divljim kasom plašu

Miroljubne briške.

Mladi su junaki,

Visoki kot hrasti,

Banovi vojaki,

Plemenite časti.

Pjesma se odzvanja,

Dignuta u žaru:

„Ljubimo si bana,

Vjerni smo cesaru!“

Skrsnu u daljini…

Joj je sada Ugru!

Kad orlinji sini

Burno na nje udru!

…

Na ravnici gluhoj

Bitka se je bila

I zemljici črnoj

Udarce dilila.

Dobila je trava

Godinu črljenu,

A hrvatska slava

Zastavu maglenu.

Ležala su tijela

Nima kot kamenje…

Smrt je vrlo žela

Cvijeće i korenje.

Zemlja mati črna

Ima stelju hladnu,

Mrtva tijela grna

U utrobu gladnu.

Pepel je posipal

Dome nekrivične,

Vjetar je izbrisal

Slavu čete dične.

…

U malin Repčinji

Dojdu tri bigunci,

Vojniki dolinji,

Goli kot mrvunci.

Trudni, gladni, žajni,

Nemoćni kot muha –

Zdvojnimi rič(am)i

Prosu kusić kruha.

Malinar prestrašen

Ništa im ne daje,

U selo razdražen

Poslanike šalje:

„Neka zvonu zvoni!,

Neka znadu ljudi:

Došli si špioni.

Buntovniki hudi!“

Nekolik muži

Netrizni, pijani

Bez ćuti na duši

Dojdu podivljani.

U malinu jadne

Bigunce ubiju,

Pod vrbice hladne

Mrtva tijela skriju.

Kad je u krajinu

Prišao golub mira,

Došlo j’ na svitlinu

Ča zemlja pokriva.

S rukami su tijela

Iz zemlje van zgrebli

I je zvana sela

Na groblje odnesli.

Bil je su Šoproni,

A pred njim su stali

Tukavci, Prakoni,

Ki su ubijali.

Prignuli su glave,

Odsudu primili,

Za čine krvave

Glavom su platili.

…

Bijel je križ Jurinov,

Spominak kameni:

„Jezuš, sin Davidov,

O smiluj se meni!“

Svidoki, broj 17, 1979, 5-6.

kas=Trab