Ivan Blažević – Ive si išće nebo

Ivan Blažević

Nesrićna ženidba

2. Ive si išće nebo

Kad nij kod nas ništ’ divojak

Se i Ive vrli junak

I nehoteć nek zagleda,

V’ lipu gospu kod susjeda.

Živila j’ za tanac i flanc.

Nje čekani bio je financ.

Ali kad financa nij,

Neće ostat na sami.

Došla j’ domom iz varoša,

Prez šilinga, i prez groša.

Ali gospa u krljači,

Bar su doma nek tobrači.

Samit, svila, silskin-bunda,

Ne mari, ča majka brunda.

I memfise vrlo praši,

Nij je vidit hodit k maši.

Rukavice bijele glase,

Pofarba si još i vlase.

A obrve – dva potezi,

Gleda na križ, kot Kinezi.

Majka Ivi pregovara:

Sinak, duša, ja sam stara,

Ne razumim današnji svit,

Ki je prokšen, lažljiv i zvit!

I snaha, glej, u krljači,

Ive, sinak, mi ne pači!

‘Ko nek svako djelo zgrabi,

Bude pomoć majki – babi.

Ali da ne hodi k maši,

Ive, sinak, to me plaši.

Ka nima Božjega straha,

Neće to bit za me snaha.

Ka ne drži ništ’ do Boga,

Neće držat nit do svoga!

Ali ‘ko ćeš, se nek ženi,

Krivice ne davaj meni.

Majka mila! Majka draga!

Ne slikaj si najper vraga.

Andjeo će bit, andjeo tebi,

Živit ćemo kot u nebi.

Crikvu ‘ko ne gre svaki dan,

Da nek budem ja s njom srićan!

Ne vjeruje znam u pakao,

Da b’ si nek s njom nebo našao.

Tako misli naš Ivane,

I blažen si gospu zame.

Ivan Blažević, pjesme, HŠtD, 1998, ghb, 4. svezak, 203-204.