Ana Šoretić – Ničija zemlja

Ana Šoretić (1952.) – Ničija zemlja

 

„Moj stariotac

je imao tri sluge,

stan pune dice

i nezbrojnu rodbinu,

a svi su slušali

njegovu zapovid.

Imao je štalu punu blaga

i zdivljanoga bika,

komu se je sigurao samo on

popasti med roge.

Hartati se je znao kot djavao

vino piti kot bistru vodu

i psovati najšarije psovke.

Gospodario je

i vladao nad zmožnim imanjem.

Razvikan peteh biše

po cijeloj krajini –

to ti je bio muž!“

Veliš ti.

„Moja staramajka

je imala oči kot trnule,

rumena lica,

dužičku spletenu kosu

i uvijek rubene ruke

od neprestanoga pranja.

Skrbila se je za osmeru dicu,

dva starca i za svojega muža.

Stala je sama u veži.

Drhtala je

od tajedna do tajedna

da joj se škrinja ne sprazni.

Rodila je prez patosa

i nikad nije imala vlašćega groša.

Nje od žarkoga sunca ispečeno lice

zrcalilo je odlučnost –

To ti je bila žena!“

Velim ja.

 

Ana Šoretić, Zamotana duša. Poema, Željezno, Hrvatsko štamparsko društvo, 1998, 159-160.

Nikola Benčić, Književnost Gradišćanskih Hrvata. Od 1921. do danas, Trajštof, 2010, 313-314. ISBN: 978-3-901706-17-2