U prošli dani, kad su još naši preoci i premajke živile, bilo je u trajštofskoj lozi ča zvanarednoga, ča se je već komu skazalo. To nije bio človik ili kakovo blago, nego ča, ča nije bilo za razumiti. Jedni ljudi su povidali, da ima zlatne vlase i četire ruke i da je u bijeloj opravi, a drugi su znali povidati, da je to nepoznato čudnovito stvorenje, kakov pokojni, ki je opet na svit došao i da je ljudstvu hotio povidati kako je na drugom svitu, a jedna žena dala je nepoznatomu stvorenju ime Bijela Vila.
Jedan seljak ki je bio šušanj grabiti, ar je potribovao nastor za svoje blago u štali, je posvidočio, da je zaistinu u trajštofskoj lozi ta Bijela Vila. A drugi su gledali toga seljaka za lašca ili za človika, ki financira, ar je i takovih ljudi, ki u fantaziji živu.
Ali vreda se je ova novost raširila i po stranjski seli, tako da su ljudi u trajštofsku lozu doputovali, da vidu ča nek u ovoj lozi živi, jedno čudnovito stvorenje sa zlatimi vlasi i s četirimi rukami.
A kad su ovo školska dica čula, su bila presenećena, tako da su već ki imali misao u lozu pojti srčeni, da bi vidili ča se ovde u našoj lozi goda, i našli su se trimi, ki su bili sigurni, ki se nisu bojali. To su bili dva dičaki, Bruno i Joška, i s njimi jedna divičica imenom Katica. Oni su si najperzeli, da ćedu u lozu pojti i se kod loze u grmlje shraniti i čekati dokle ova Bijela Vila vandojde. Ali to nije bilo tako. I oni su već ki dan na to mjesto išli i čekali, dokle ova Bijela Vila dojde. Došlo je već ča iz loze, srne, zeci, još i jelen s njegovom kravom, još i mlade srne je bilo viditi, ke su se pasle po sinokoši. Jednoč je došlo i divljih svinj, no one su se bojale, ar svinje, ako se ćutu u pogibeli, onda i človika napadu. Nek samo mira se mora njim dati, onda nikomu ništa ne učinu, da ovako je bilo u stari časi.
Jedan dan su opet išli ovi tri, Bruno, Joška i Katica u lozu i su pod jednim stablom čekali na Bijelu Vilu. A sunce je triskalo, da nisu ovi mladi ludi upamet zeli, da su stablom umlahavili i čvrsto zaspali, a kad su se zbudili, bila je škura noć, samo misec je svitio i onda se već ke divlje živine potipaju i hranu išću, za nje i za svoju dicu. Takove živine su ježi, lesice, krti, sove i druge.
Kad su dica u najvećoj sanji bila, se je počelo Katici sanjati i zaobličila je u sanji Bijelu Vilu i odmah je Katica počela kričati: „Bijela Vila, Bijela Vila, Bijela Vila!“, tako su se ovi dva drugi zbudili i strah je je obašao.
Katica je čvrsto mislila, da je ova Bijelu Vilu vidila, ali dičaki ovo nisu mogli vjerovati. I Joško Katici oči meće, zač je njega zbudila i reče: „Tebi se je ovo sanjalo!“. Ali Katica nije hotila ovo spoznati, tako da su se u škuroj noći prekarevati počeli.
U ovoj situaciji vidila su ova troja dica, da iz dalekoga ča k njim putuje, nisu si mogli zamisliti, ča ovo more biti, da li je to bila jedna velika srna, ka si je svoju dicu iskala, ar i divlje živine, na priliku majke od mladih srnov, se boju sa svoju dicu. Još i ptica, kad ćuti da je pobibel za dicu, ko se odmah luči od dice i se kaže kot kad bi bila nastriljena, tako da neprijatelj ne išće gnjazdo, nego samo ovu naranjenu pticu.
Kad su dica zaobličila ove goruće oči, štimali su, da to more biti zali iz pakla i počeli su se jako bojati.
Starji dice su bili u velikoj skrbi, tako da su žandare zvali i svi skupa su po polju i po sinokoša dicu iskali, matere imale su suzne oči i molile andjelom i samomu Bogu, da bi im pokazao put kade ćedu zgubljenu dicu najti. Ali skoro sve je bilo zaman. Jedan žandarski inšpektor imao je ali kucka imenom Cezar, ki je bio tako odgojen, da najde ovu pod stablom skupačućnutu dicu.
Ali vjetar je strašno puhao, da kucak nije mogao upametzeti, kade se ova dica zustavljaju. Ali Cezar nije dao mira, ar naredno je ov dobar kucak ča dušao.
A na jednoč kucak zalaje i njegov gospodar, ta žandarski inšpektor je to upametzeo, da je ov spametni kucak na pravom putu. Ur je bilo kasno po tri ura jutro, kad je kucak Cezar našao ove tri ki su hotili Bijelu Vilu najti.
Morete su misliti, kakovo veselje je ovo bilo, kad su dica opet prez straha bila.
Ovo je bila jedna povidajka o tri srčeni školari, ki su si najprzeli, da već nikada sami nećedu van na polje pojti, a još manje u lozu. Ar samo s odrašćeni je dopušćano dici u lozu pojti.
Ar znate, u lozi je svakoračkih divljih živin, vukov, lesicov, kačov i žabov i naredno znamda čemernih ljudi, ki si dicu lovu. Ovo sam Vam morao povidati, da budete znali kakove pogibeli se u lozi skrivaju. I ta Bijela Vila je naredno bila od kakovoga človika, ki u fantaziji živi.
Ivanov blog - Ljubav je pjesma 